Inter se posle 38 godina konačno plasirao u finale najkvalitetnijeg klupskog takmičenja , a najveće zasluge za ovaj podvig idu kome drugom, do gospodinu „specijalnom“, Jose Mourinhou.

Neki će reći da je ono što je prikazano večeri 28. aprila bilo ubistvo fudbala, staromodni catenaccio koji je onemogućio virtuoze iz katalonske prestonice da trijumfuju, pobeda antifudbala nad fudbalom... Istina, statistika ne laže, videli smo ogromnu dominaciju u posedu lopte u korist domaćina a posebnu pažnju skreće broj upućenih pasova, gde je samo kapiten Barcelone Xavi, imao dvostruko više dodavanja svojim saigračima u odnosu na celu postavu Intera! Dominirala je Barca i u svim ostalim elementima fudbalske igre, šutevima, kornerima, Inter jedva da je uspevao da prebaci loptu na protivničku polovinu ali je sve to bilo uzalud. Inter je čvrstom, i do najsitnijih detalja disciplinovanom igrom, sačuvao prednost stečenu u prvom meču.

Igrali su nero azzurri  onako  kako su jedino i mogli protiv strašnog protivnika, tima koji je verovatno jedna od najboljih selekcija koja je ikad nastupila u ovom sportu. Od prvog minuta je bilo jasno da će strpljivo čekati protivnika na svojoj polovini, vrebajući prilike da iz kontri i polukontri priprete golu Valdesa. Ključni momenat za razvoj i izgled same utakmice se dogodio u 28. minutu kada je isključen Thiago Motta. Ako je do tada Inter i mogao da zapreti domaćinu, od tog trenutka je bilo jasno da tu priliku više neće dobiti.

Tada na scenu stupa Mourinho, koji sjajno postavlja ekipu, formirajući skoro neprobojni bedem ispred gola Julia Cesara. Veliku pomoć je imao u svojim igračima, koji su svi do jednog,  pružili neverovatan otpor brojčano nadmoćnijem protivniku. Sve je nekako podsećalo na istorijsku bitku 300 Spartanaca u bici na Termopilu, kada su se hrabro, bez straha i samouvereno, suprotstavili brojno nadmoćnijim Persijancima. Istorija se ovaj put nije ponovila i Inter je prošao dalje.

U poslednje vreme se mnogo pisalo o natprirodnim moćima najboljeg igrača današnjice Lionela Messija. "Specijalni" je uspeo da dokaže da je i on čovek od krvi i mesa i na terenu ništa bolje nije izgledao od ostatka svoje ekipe, sve je to lepo i tehnički perfektno odrađivano na terenu, ali rezultata nije bilo. Odbrambeni igrači Intera ga nisu „jurili“ po terenu, nego su strpljivo čekali i, nekad i po trojica, zaustavljali sjanog Argentinca.

Treba reći da ne postoji ekipa na svetu  koja na Nou Camp dođe sa namerom da napada, svi se nekako zatvore i nastoje da u tim okolnostima što bolje prođu. Velika većina njih, skoro sve, polože oružje u ovom istinskom hramu fudbala. Položio ga je i Inter, ali je on svoj posao uradio u prvoj utakmici. Mourinhova genijalnost i harizma, spojena sa italijanskom tradicionalnom disciplinom i čvrstim pristupom utakmici, upotpunjena sjajnim igračima, koji je svaki za sebe lider na terenu, bili su dovoljni za konačan trijumf.

Jedini statistički podatak koji je u ovom duelu imao smisla i značaja je konačan rezultat nakon dve odigrane utakmice, a on je bio na strani tima iz Milana. Mourinho i Inter su došli po rezultat, i ostvarili su ga, sve ostalo je manje važno.

Autor teksta: D.B.